Goran Jović
Goran Jović: Sve je biznis, pa i sport
jul 14, 2018
inthemoodforsrealsummer
#InTheMoodFor Real Summer uz Extreme Intimo
avgust 6, 2018

Dubravka Petrović: Kuda ide ovaj svet

Milenko Vlajkov

Intervju na temu budućnosti razvoja ljudske svesti iz publikacije McCann Talks 3.

Autor: Dubravka Petrović, Associate Creative Director, McCann Beograd

Sagovornik: Milenko Vlajkov, osnivač i direktor Instituta za kognitivni menadžment u Štutgartu

 

Nagađati, spekulisati, izmišljati ili zamišljati budućnost oduvek je privlačilo ljudski rod. Radoznali um želi da zaviri u liniju vremena koje je ispred nas, da proba da predoseti, „vidi” ili analitički pretpostavi ono što je u stvari nedokučivo. Kako da saznamo kakva će biti budućnost i kuda ovaj naš svet žuri? Nikako. No, nije sve u domenu fantastike, ima nešto i u nama samima. U našoj svesti i svesnosti, ispravnom delanju, motivima, kreativnosti, fleksibilnim stavovima, načinu korišćenja najmoćnijeg i najmisterioznijeg organa – mozga, u lenjosti ili poletu duha i uopšte u razvoju čovečnosti koja tom divnom, dostojanstvenom i uzvišenom pojmu čovečanstvo daje pravi smisao. Kakav ćemo svet ostaviti za sobom to je neizvesno, a kakav bi svet ljudi mogli da stvore to bi možda i mogli da zamislimo…

Razgovarala sam sa Milenkom Vlajkovim najvećim stručnjakom za ljude koga poznajem, jer ljudi će ovde biti lakmus kojim pokušavamo da očitamo budućnost sveta. Milenko Vlajkov je psiholog, psihoterapeut, osnivač i direktor Instituta za kognitivni menadžment u Štutgartu, internacionalni supervizor za REBT -racionalno emotivno kognitivnu  terapiju, majstor meditacije, istraživač, nosilac linije učenja koje se zove „Individualna meditacija”, autor mnogih stručnih, a od skora i književnih ostvarenja, strastveni šahista, veliki putnik, ranije maratonac i karatista, sada u odličnoj formi zahvaljujući jogi i trčanju, porodični čovek, medicinski fenomen, predavač, učitelj, najprijatnije i najiskrenije društvo koje možete da zamislite. Čovek koji uspešno i sa lakoćom spaja istočnu mudrost i zapadni pragmatizam, vojvođansku ravnicu odakle potiče i Himalaje koji ga inspirišu da „popravlja svet”.

Svaki put na nekom od tvojih predavanja spomeneš da je trenutno u svetu nauke najzanimljivije polje istraživanja LJUDSKI MOZAK. Koje od tih novosti mogu da promene naše živote u budućnosti? Šta sada više znamo o mozgu i nama samima? 

Dobra vest je da se mozak može trenirati, baš kao i mišići tela za neki fizički napor, recimo maraton. Mozak je moguće „vežbati” u različitim disciplinama koje u mojoj teoriji ljudskog razvoja nazivamo stubovi svesti. Možemo raditi na produbljivanju koncentracije, duhovne oštrine, povećanju duhovne snage i veštine korišćenja stubova svesti kao i na razvoju kreativnosti.

Međutim, klasično naučno istraživanje mozga u poslednjih nekoliko decenija otkrilo je značajne podatke o uticaju ishrane i različitih vrsta mentalnih aktivnosti na mozak. Predmet istraživanja je bio atrofija funkcija mozga – Alzheimerova bolest. Traženi su načini da se ta bolest pobedi, da se predupredi, a samim tim i da se unapređuju postojeće funkcije mozga. Jedno od značajnih otkrića koje se odnosi na ishranu je da se pojava Alzheimerove bolesti može sprečiti ili odgoditi ako se iz ishrane u potpunosti izbaci meso. Ovaj podatak je rezultat istraživanja pod imenom Chicago Health Study (CHS) koje je vodio Moriss. Znamo da pamćenje zavisi od funkcije dela mozga koji se zove hipokampus i zato je traženo kako se može poboljšati funkcionisanje tog dela mozga. Pokazalo se da aktivno korišćenje hipokampusa preko aktivnog učenja (recimo: učenje stranih jezika, ovladavanje nekom komplikovanom veštinom, sticanje znanja za polaganje nekog ispita, produbljivanje domena kojim se bavimo) znatno povišava sposobnost pamćenja i korišćenja onoga što smo naučili. Tokom 90-tih godina i početkom ovog milenijuma urađeno je nekoliko studija u vezi sa nastankom i razvojem Alzheimerove bolesti. Prva studija je otkrila da bilingvalne osobe odgađaju nastanak Alzheimera za 7 godina, a osobe koje govore dva strana jezika isto kao što govore i maternji jezik, će odgoditi pojavu Alzheimera u proseku za 14 godina. Pošto mozak raspolaže velikom plastičnošću (može da se menja oblik i debljina kore velikog mozga preko aktivnosti kojima se bavimo), dobro bi bilo posmatrati ga kao mišić koji se zbog vežbanja razvija, a ako se ne koristi smanjuje se.

Smatram da je naročito impresivno istraživanje koje je izvedeno na tibetanskim monasima između 2003. i 2006. godine u SAD koje je pokazalo da su monasi, mada su  u proseku bili stari 76 godina, imali očuvan mozak kao dvadesetpetogodišnjaci. Šta su ti ljudi radili i po čemu su se razlikovali od ostalog sveta? Jedina razlika je bila to što su svakoga dana meditirali dva puta po 45 minuta i tako održavali neuralne mreže u aktivnom stanju. Aktivnost neuralnih mreža odlaže propadanje koje je prirodan proces starenja.

Na osnovu pomenutog možemo da zaključimo da je poželjno hraniti se pravilno, izbaciti iz ishrane konzumiranje mesa i jesti one supstance koje služe kao građa za pravljenje neurotransmitera u sinapsama. Te supstance se nalaze u plavom voću, lisnatom povrću, orašastim plodovima i semenju. Osim ovoga, svakodnevno kretanje od najmanje 40 minuta (brzo hodanje) će dovesti do bolje prokrvljenosti kapilara u mozgu i tako poboljšati ishranu mozga. Dalje, posvećeno bavljenje onim mentalnim aktivnostima koje angažuju povećanu pažnju i aktivno razmišljanje o sadržajima kojima se osoba bavi, dovešće do angažovanja novonastalih nervnih ćelija, koje se u slučaju nekorišćenja prirodno gube, pa može doći do atrofije mozga u poznim godinama života.

Da li je razvoj ljudske svesti i lični razvoj oduvek bio isti bez obzira na vremensku odrednicu? 

Ovde je važno napomenuti da je sam pojam ljudskog razvoja nešto što se često spominje u teorijama, ali da koncept ljudskog razvoja koji sam sam razvio još uvek nigde ne postoji, osim u mojim predavanjima i knjigama. Dok su drugi autori pod pojmom ljudskog razvoja podrazumevali samo prevazilaženje blokada u smislu postizanja realizacije sebe (Maslow-ljev model samoaktualizacije kao i egzistencijalističke teorije ličnog razvoja), ja sam u odnosu na njih identifikovao etape ličnog razvoja kao kvalitativni preobražaj svesti iz nižih u više oblike postojanja. Tako da ne možemo tvrditi da je oduvek postojao isti koncept ličnog razvoja nezavisno od vremenske odrednice.

Kako razvoj tehnologije (internet kao riznica informacija i komunikacioni oblak, kao mogućnost da znanja dobijamo na gotovo, odmah i sada) utiču po tvom mišljenju na razvoj čovečanstva? A kako utiču na ljudsku kreativnost?

Sama dostupnost svih informacija čini ljudski um lenjim jer nije prisiljen da pamti podatke, već ih koristi iz uvek dostupnih izvora. Prema tome, dostupnost informacija u svakom trenutku dovodi do gubljenja onih funkcija mozga koje su ljudima u prošlosti omogućavale da budu dobro prilagođeni, da raspolažu razvijenim kognitivnim kapacitetima za izlazak na kraj sa situacijama i preprekama kojima su bili izloženi. Danas je malo drugačije. Korišćenje mobilnih telefona na primer – dok vozimo automobile, dok hodamo, dok se nalazimo u restoranu, dok razgovaramo sa drugim ljudima, postalo je prosto opsesija modernog doba. Ljudi su izgubili slobodu i postali robovi tehničkih sredstava (TV, automobil, mobilni, kompjuterske igre itd.).

Prema tome, razvoj tehnologije umesto da unapređuje i razvija, u stvari unazađuje čovečanstvo, jer ljudi nisu u stanju da tehnologiju koriste u svrhu sopstvenog razvoja, već postaju njeni robovi. To znači da bi tehnologija mogla da unapređuje kreativnost da ljudi znaju kako da koriste znanje koje im stoji na raspolaganju, ali, pošto školski programi još uvek ne osposobljavaju decu za kontrolisano korišćenje podataka iz interneta, onda je jasno da se ljudi u svemu tome gube. Namera svih organizacija koje se prezentuju na internetu je da „zavedu” korisnike i navedu ih da koriste izvore tih podataka na nekontrolisani način, dok se ne pretvore u robove korišćenja tih izvora informacija. Kreativnost se gubi i atrofira zajedno sa atrofijom mozga u takvom socijalnom i tehnološkom okruženju. Znači potrebna nam je svest kojom po volji upravljamo izvorima informacija, a ne izgubljenost u njima.

Kako izgleda najbolji mogući scenario razvoja čovečanstva u budućnosti? Kakvi bi mogli svi kao planeta da postanemo i koliko je to izvesno?

Spas za čovečanstvo bi bio kad bi obrazovni sistem učio decu kako da od malih nogu koriste informacije i tehnička pomagala za dolazak do određenih podataka. Preporučljivo bi bilo da od najranijeg detinjstva deca uče bar još dva strana jezika uz maternji jezik, umesto da imaju na raspolaganju Google Translate jer će se tada još više mentalno ulenjiti i ostati u svojoj zoni udobnosti. Postala je notorna činjenica da boravak u zoni udobnosti dovodi do psihofizičkog „propadanja” ljudskih bića, i da će ljudi samo ako napuštaju zonu udobnosti i borave na njenoj granici, biti izloženi psihofizičkim izazovima i prisiljeni da koriste i razvijaju funkcije mozga koje su im date.

Kako da popravimo, oplemenimo svet?

Na ovo pitanje je jednostavno odgovoriti: ako postanemo kooperativni i počnemo da brinemo jedni o drugima bez obzira na rasu, socijalno poreklo, nacionalnu pripadnost, obrazovni nivo, pol; ako postanemo kooperativni i uzajamno se podržavamo bez obzira na sve razlike. Ako je pitanje kako oni koji znaju da pomognu onima koji ne znanju, odgovor je da oni koji znaju nauče one koji ne znaju onome što znaju. Isto tako je neophodno da se svim ljudima stave na raspolaganje isti uslovi egzistencije i ličnog razvoja (dovoljno hrane, vode, krov nad glavom, školovanje i zdravlje). To su potrebni uslovi, a kako će se ko razviti zavisi od svakog pojedinca.

Sve dok su ljudi zaokupljeni željom za moći, sticanjem materijalnog bogatstva, čulnim zadovoljstvima i upravljanjem drugima (manipulacija), živeće kao manipulatori drugih ljudi, umesto da se prema drugima ponašaju iskreno i autentično i zastupaju sopstvene i tuđe interese, kao da su svi jednako vredni. Iz toga se rađa odnos poštovanja i uvažavanja drugih ljudskih bića, umesto da se borimo protiv njih.

Isto tako mislim da bi otvaranje i ukidanje granica dovelo do harmoničnih odnosa među ljudima na čitavoj planeti, a da bi se to desilo ljudi bi trebalo da počnu da uvažavaju druge ideologije i religije i da ih smatraju jednako vrednim kao sopstvenu, što bi dovelo do poštovanja i spremnosti da žive zajedno, a ne da se uzajamno uništavaju.

srpski